oбјављено: 05. 06. 2015.

Мостар је једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана – Интервју с ђаконом Браниславом Рајковићем за портал „Dnevnik.ba“

Мостарац Бранислав Рајковић, ђакон Српске православне цркве (СПЦ), подстакнут личним трагичним искуством, у интервјуу за „Dnevnik.ba“ говорио је о праштању и помирењу на темељу хришћанске етике, стању православне заједнице у Мостару, као и о односима с другим вјерским заједницама.

Колико су за помирење и изградњу бољег друштва важни међусобни сусрети и разговори, попут онога с фра Иком Скоком и студентима на колегијуму „Интеркултурално разумијевање“ на Философском факултету Универзитета у Мостару?
Веома су и вишеструко важни… Важан је прије свега лични однос. Ја се лично веома радујем сваком сусрету са студентима и професорима попут фра Ике и професора Ласића, који је наш однос и један наш сусрет унио и у свој уџбеник о политикологији, чувајући га тако за историју. Можда је историјски и наш поменути сусрет на Философском факултету, између осталог и зато што је то, врло вјероватно, прво предавање једног православног клирика на Мостарском универзитету, од његовог оснивања… Значај сваког директног личног сусрета, па и овог нашег, јесте што умјесто неке стереотипне представе неке индивидуе или групе индивидуа, са неким особинама, које им приписујемо, непосредно сусрећемо јединствену личност или личности, што омогућава искренији однос и суд о конкретној личности и заједници којој та личност припада. Када се, притом, ради о људима који на неки начин, у већој или мањој мјери, директно или индиректно, представљају одређене заједнице људи, тај лични однос додатно добија на значају. У овој разлици између стереотипног индивидуалистичког и непосредног личносног приступа, на који указују хришћанска антропологија, хришћанска социологија, хришћанска етика.., препознајем могућност помирења појединаца, али и заједница људи, као и изградњу бољег друштва, нарочито због тога што стасавају нове личности, које стварају нове односе, упркос старим стереотипима. То присуство нових младих мислећих људи још је једна важна димензија нашег сусрета и разговора.

Подстакнути личним трагичним искуством, говорили сте о праштању и помирењу. Какав је став хришћанске етике по том питању?
Лично искуство заиста ме је подстакло да се непосредније и интензивније суочим са питањем праштања и помирења, а вјера у Христа, да на то питање одговорим, и то најприје себи. Христова, хришћанска етика није систем моралних прописа, него живот у оквиру слободе, која нам је дата, а начин на који користимо ту слободу исказује нашу моралност. Етичка питања, па и праштање и помирење, не посматрају се јуридички, него у смислу сврсисходности. Гријех није преступ закона, већ промашај циља. У циљу самоостварења личности и сврсисходности постојања, опраштати треба бесконачно (Мт. 18, 21-22), а мирити се брзо (Мт. 5, 25). Колико смо успјешни у томе, толико смо хришћани.

Иако сте двадесет година провели у избјеглиштву, вратили сте се у родни град и мјесто гдје сте изгубили своје вољене. Шта вас је вратило у Мостар?
Иако сам пуних двадесет година живио ван њега, простор Мостара и Херцеговине, уствари, никад нисам напустио. Напустио сам једно ружно вријеме и преселио сам се у друго, вријеме мостарске прошлости и мостарске будућности. Од те прошлости и будућности створио сам и још стварам своју мостарску садашњост, у коју сам се вратио и коју живим. Иначе, хришћанском етосу није страно да од гробне пећине направи храм, од оруђа смрти симбол спасења, да страдање преобрази у васкрсење, историју у вјечност, преображавајући читаву творевину, па и Мостар у њој. Ако сам у Мостару некога изгубио, ту сам тог истог, многе друге, па и себе самог добио.

Да ли бисте данас могли погледати у очи онима који су вам убили родитеље и како бисте реаговали при сусрету с њима?
Све друго осим тог погледа и опроштаја приближило би ме улози злочинца, а удаљило од улоге жртве. Жртва, која не опрости злочинцу, и сама у извјесној мјери постаје злочинац, у најбољем случају злопамтећи. А, покајани злочинац, својим покајањем, приближава се улози жртве, у најмању руку патећи због свог гријеха – постајући жртва сопственог промашаја… Није лако, али могао бих!

С обзиром на лични трагични сегмент у животу, шта бисте савјетовали онима који немају храбрости да крену вашим путем и да опросте?
Опраштање ослобађа и најчешће претпоставља увиђање личне заблуде и, када је у питању наша ратна прошлост, избјегавање колективне манипулације. Директне или индиректне жртве, које су преживјеле злочин, а онда и они који саосјећају с њима, најчешће живе у заблуди да неопраштајући, злопамтећи и чак мрзећи злочинце чине неко опште добро или добро за жртву која им је блиска, осјећајући некакву моралну надокнаду. Тако остају у зачараном кругу сагријешења, нарочито ако трагајући за том надокнадом прибјегну освети, због које ће онда неко други можда тражити сатисфакцију, при чему жртва постаје злочинац и обратно, и тако у круг… Овакви појединачни доживљаји лако постају предмет неке колективне манипулације, у којој жртва бива поново жртвована, па чак и за постизање онога чему сама није тежила. Најбоља сатисфакција за некога ко је доживио зло, јесте да зло буде превазиђено, непостојеће, заборављено.

Осим његовања критичке културе сјећања, ви „у игру“ уводите и културу заборава. Зашто?
Опростити значи не памтити зло, заборавити. Не у смислу патолошког потискивања памћења, него непридавања значаја памћењу зла, да би као безначајно ишчезло. Оно што памтимо одржавамо у животу, зато се сјећамо упокојених и пострадалих. У том смислу, као паралелан и комплементаран процес, доживљавам културу сјећања, то јест памћења личности и културу заборава зла… Они који инсистирају на памћењу зла, нека не забораве ни то да на овим просторима непријатељ и злочинац, рецимо Србину није био увијек само Хрват или Бошњак, хришћанину муслиман и обрнуто, него и Србин Србину, Хрват Хрвату.., хришћанин хришћанину, брат брату, отац сину.., уколико је био другачијих идеолошких увјерења. Значи ли то онда да треба да гајимо свијест да нам је непријатељ буквално сваки човјек!? Зашто би се фраза „опростити, а не заборавити“ односила само на међунационалне односе!? Уколико се за то ‘можда’ и нађе неки уско политички, политиколошки, социолошки или историјски аргумент, богословског – хришћанског тешко да може бити. Умјесто тога, предлажем, дакле: памтити жртве, заборавити зло!

У каквој се ситуацији данас налази српска православна заједница у Мостару, некада, у културолошком смислу, најмоћнија у граду на Неретви?
Проживљавајући своје славно доба, на размеђу између XIX и XX вијека, а затим веће или мање прогоне, ситуација у којој се данас налази православна хришћанска заједница у Мостару, у извјесној мјери, подсјећа на ону у којој се налазила хришћанска заједница у Римском царству, с почетка IV вијека, непосредно прије и у вријеме Миланског едикта: без гоњења – која убијају, и без привилегија – које надимају. У том смислу, чини ми се да је Мостар данас једно од најбољих мјеста за живот православног хришћанина. Има нас довољно да будемо самокритични и да кривце за евентуалне неуспјехе тражимо међу собом… У културолошком смислу, такође, треба имати на уму да је поменуто ‘славно доба’ достигнуто у врло неповољној политичкој ситуацији, без државе која би овој заједници била наклоњена, опет налик на ону ранохришћанску заједницу, у своје, својеврсно, славно доба. Безмало, све што је од српске културе у Мостару накалемљено на хришћанску културу опстало је или се обнавља, остало је пропало или пропада.

Какав је ваш однос с другим вјерским заједницама?
Епархија захумско-херцеговачка и приморска, са сједиштем у Мостару, простире се у Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини, у оба ентитета, и свуда као и у Мостару имамо добре односе са другим вјерским заједницама. За оне који нису довољно научили из прошлости, ти односи су и превише добри, они други труде се да ти односи буду још бољи.

Недавно је владика Григорије утврдио како бисмо били стварно глупи уколико би нам се поновиле 90-те. Јесмо ли данас имало паметнији да коначно кажемо збогом сукобима и почнемо да градимо здраво друштво?
Колико смо били паметни јуче, видимо данас, а колико смо паметни данас, знаћемо сутра. Памтити жртве – заборавити зло, значи и памтити колике смо све жртве поднијели, како бисмо заборавили зло и живјели у миру.

Иван Краљевић – „Dnevnik.ba“




одабир писма

пратите нас и на:

градилиште уживо: