oбјављено: 25. 12. 2014.

ОАЗА ТРЕШАЊА И СЈЕЋАЊА – У Жељуши крај Мостара, гдје опет звоне православна звона

Иако житеља нема ни упола као прије рата, ово је највеће српско повратничко село у долини Неретве. Призвани жељом, први Срби у Жељушу су се вратили 1998. Прије више од десет година поново је подигнута Црква Христовог Вазнесења (из 1865), обновљени су Светосавски дом и свештенички стан. Није лако и много тога није као што је било, но људи су овдје и даље ведри и дуговјеки. Нису заборавили да се смију и да саборују, да се помажу и сјећању. А док памте, дотле јесу, беху и биће.

Пише: Александра Глишић

Десет километара од Мостара је село Жељуша, сјеверни чувар родног града пјесника Алексе Шантића и најбројније српско повратничко насеље у долини Неретве. Налази се на магистралном путу од Сарајева према Мостару и ко год наилази са те стране мора проћи кроз Жељушу.
Као и другдје у мостарској општини, још су овдје видљиви трагови рата. Куће запаљене деведесетих ни до данас нису обновљене. Улазећи у село видимо да су нека дворишта уређена и да људи ту живе, док друга јасно поручују да су већ годинама напуштена. Према попису из 1991, овдје су живјела 853 становника, а Срби су чинили 94 одсто популације. Први резултати пописа из 2013. показали су да Жељуша данас има 478 становника. Поред Срба, сада су ту и Бошњаци, углавном досељеници из источне Херцеговине.
Оне који дођу у овај кутак Херцеговине крајолик ће, нема сумње, освојити мирисима, бојама и звуцима природе. А људи, и поред свих недаћа које су их снашле у посљедње двије деценије, не губе ведрину и смисао за хумор, карактеристичан за ово поднебље. Први Срби у Жељушу су се вратили 1998. Неки су долазили и са других континената да обиђу старо огњиште. Село има прича колико и кућа, па и више, али није имало таблу са натписом Жељуша. Пензионисани архитекта Светозар Бојанић одлучио је да исправи тај пропуст локалне или градске власти. Израдио је таблу са натписом Жељуша и поставио је на магистрални пут. Архитекта Светозар Бојанић припада лози чије је досељавање у ово село било веома необично. Први Бојанић, Ристо, у Жељушу је стигао у корпи од прућа, у којој га је мајка донијела са оне стране Неретве, када се послије смрти мужа овдје поново удала. Ристо је имао бројно потомство, које сада живи на готово свим континентима. Неколико их је и у Жељуши. Иако је од доласка родоначелника прошло више вијекова, прича је и даље жива у сјећањима потомака.
Кад уђете у село, дочекаће вас право биљно царство. Трешње, смокве, кајсије, бадеми, кадуља (жалфија), рузмарин, ловор, лаванда… У мају и јуну Жељушу красе трешње, а у септембру и октобру нарови. (Од људи овдје никада нећете чути израз нар, за њих су то искључиво шипци, што је скраћено од морски шипци.) Одувијек се воће из Жељуше могло наћи на малим тезгама поред магистралног пута. Данас се смањио број оних који продају, али квалитет понуде је исти. Жељушке трешње куповале су и музичке звијезде из бивше Југославије. Старији се и данас сјећају анегдоте из седамдесетих. Здравко Чолић имао је наступ у Мостару, па је заједно са возачем свратио да купи трешње. За тезгом је била Мара Бојанић, поприлично уморна од топлог и дугог радног дана. Када је популарни пјевач упитао има ли неког млађег да је одмијени, вагајући воће одговорила је да има кћерку која је отишла на концерт Здравка Чолића. Тек када је пјевач са осмијехом упитао да ли зна ко је он, Мара је схватила коме је продала трешње.

ПРОМЈЕНЕ, СПОЉА И ИЗНУТРА

Многе приче сачуване су од заборава. Жељушани нам се пожалише да им више од материјалног благостања недостају некадашња комшијска дружења и разговори.
– У посљедње вријеме све се мање састајемо и сједимо испред кућа. Сви су у некој журби, народ се отуђио – прича Дејан, који и сам продаје воће.
Народ се још увијек окупља у цркви и око ње, за велике хришћанске празнике и на недјељним литургијама. Храм Вазнесења Христовог, саграђен 1865, био је запаљен у рату деведесетих, али има више од десет година како је одржана прва послијератна прослава Бадње вечери. Данима послије причало се како су коначно и испред овог храма запаљени бадњаци и заорила се пјесма, уз присуство бројних младих људи, што је најважније. Прилозима мјештана и уз помоћ Епархије захумско-херцеговачке и приморске, храм је послије рата подигнут из пепела, а обновљен је и Светосавски дом са свештеничким станом. Храм и гробље смјештени су такође на магистралном путу М17 и добар су оријентир свима који први пут долазе у Жељушу. На недјељном богослужењу видимо, с радошћу, пун храм и доста младих.
Међу повратницима су Радовићи, Драгићи, Рајковићи, Дабићи… Свака од ових породица нашла је свој начин за опстанак, али све их веже иста прича: крајем деведесетих вратили су се на згаришта. Послије петнаестак година уредили су своја имања, али нису могли утицати на рушевине које бивше комшије нису обновиле. Оне су ту као неки тужни подсјетник. Најстарији становници Жељуше имају више од 90 година и свједоче да за дуг живот нису неопходна сва благостања овог свијета. Они су преживјели два рата и безброј личних и колективних недаћа, па се још усправно крећу кроз село. Једна старица, коју затичемо како у дворишту завршава неке послове, граби ка свом стотом рођендану. Можда се заиста рецепт дуговјечности крије у дивљем нару који расте свуда по Жељуши. Или, како то стручњаци тврде посљедњих година, у купусу раштики који овдје расте у свакој башти. Мјештани нам се похвалише да их је овог љета киша одлично послужила, па је поврће боље него за дугих суша, на које су већ навикли.
Недостатак воде овдје је велики проблем, јер је дио села још без водовода. Подручје је иначе сушно, па свака кућа има и сопствену чатрњу, велики резервоар за воду, грађен кад и кућа и узидан у земљу. У чатрњу се слијева кишница, која се и пије. Неке куће имају и бунаре, односно пронађене изворе воде. Ипак, сушно љето и данас је као клетва за ове људе.

САБОР ДРУЖЕЊА И УСПОМЕНА

Мада ни једно од околних мјеста не носи то име, цијела шира област око Жељуше у народу се назива Бијело Поље. Да би се очували памћење и успомене, од јула прошле године овдје се организује „Сабор Бјелопољаца“. Слоган окупљања је: „Стари да се виде, средњи да се не забораве, најмлађи да се упознају“. Најављено је да ће се састајати сваке године, прве недјеље послије Петровдана. Иницијативу је покренуо пјесник Новица Телебак Тени. Иако већ годинама живи и ствара у Требињу, одлучио је да окупи Бјелопољце на овој манифестацији. Пошто је окупљање у вријеме годишњих одмора, бројни људи расељени из ових крајева радо се појаве на Сабору. Да би видјели драге људе, прошетали стазама дјетињства, чули завичајне пјесме.
Ипак, многи пријератни становници Жељуше нису се вратили, неки сигурно никада и неће. Долазе повремено. Завиде онима што су се вратили, због „неких ствари којих у Канади или Норвешкој нема“. А ови што их овдје дочекују, уморни од борбе са свакодневним бригама, радо би се мијењали са њима. Сви заједно воле Жељушу, иако кажу да ова садашња нема много тога што је имала она стара. И једне и друге гане стара пјесма: „Питају ме одакле си роде? Из Жељуше, са Неретве воде…“

Извор: „Српска национална ревија“

http://issuu.com/sasa011/docs/srpska_-_broj_7_-_srpski_-_niska_re




одабир писма

пратите нас и на:

градилиште уживо: