oбјављено: 27. 04. 2014.

Писмо Наташе Милошевић из Мостара најљепше писмо младих БиХ 2014.

У избору за најљепше писмо, које ће представљати Босну и Херцеговину на 43. Међународном такмичењу у писању писама за младе 2014. године, изабрано је писмо Наташе Милошевић из Мостара, ученице Основне школе “Петра Бакуле” и полазнице “Просвјетине школе српског језика, историје и културе” у Мостару.

Рад Наташе Милошевић, на тему “Напиши писмо и опиши како музика утиче на наше животе” изабран је као најбољи између 1082 радова из читаве Босне и Херецеговине, која су пристигла на адресе три поштанска оператера: “Поште Српске”, “БХ пошта” и “ХП Мостар”. Друго мјесто припало је Омару Крупићу из Санског Мостар, а треће Андреју Козићу из Бањалуке.

Писмо Наташе Милошевић из Мостара представљаће Босну и Херцеговину на свјетском такмичењу, које организује Свјетски поштански савез (“UPU”) и “UNESCO”. Првонаграђено писмо можете прочитати овдје:

Драго Прољеће,

Иако су моје жице закржљале и раштимоване, слух ме још служи, само ме глас издао, а како и не би када непомично већ годинама лежим у овој напуштеној и прашњавој колиби покрај ријеке. Већ сам изгубила наду да ће ме неко пронаћи, обрисати прашину с мене и опет ме вратити у оркестар Прољећних вјесника, за којим су увијек трчала дјеца из мог села.

Знам да си ту негдје у близини јер ме ујутро пробуди цвркут птица и жубор немирне ријеке, те ми тако остаје трачак наде, попут сунчевих зрака који се пробијају кроз пукотину колибе, да ћу изаћи на свјетлост дана и засвирати прву прољећну мелодију. Често сањам кишу и она ме увијек подсјети на младост када сам путовала по фестивалима. Украшавали су ме свјеже убраним мимозама, а мога виолинисту награђивали ситнишем и бројним похвалама. Сјећам се једне болесне дјевојчице, која је данима беспомоћно лежала на постељи и говорила оцу да би јој једино милозвучна мелодија виолине вратила вјеру и наду у оздрављење. Несретни отац је прешао стотине километара да пронађе најбољег виолинисту, како би помогао својој кћери. То је био један од најдирљивијих сусрета с људима, и то не обичним, него најискренијим бићем – маленом дјевојчицом која је у својим свијетлим очима боје морских дубина задржавала сузе радоснице. Не могу заборавити ни веселе тренутке мога живота, многобројне серенаде одсвиране под прозорима заљубљених младих дјевојака, сватова чија весеља су употпуњавали моји звукови… Чула сам од случајних пролазника да је стигла нека нова врста музике и да је освојила свијет. Све мање се посјећују концертне дворане, све се мање плеше, игранке више не постоје, а улични свирачи готово су ишчезли.

У задњи час, када сам већ изгубила посљедњу наду, појавио се један стари рибар који је у овој колиби тражио изгубљени прибор за риболов. Умјесто њега пронашао је мене и као прави зналац пажљиво ме извукао испод затрпаних ствари, одувао прашину с мог старог тијела, нашао у близини бачено гудало, те превукао њиме по опуштеним жицама. Када је чуо само тупи јецај, рекао је: “Ево још једне моје вршњакиње!” Потом се насмијешио попут сналажљивог трговца и додао: “Можда ће нечему и послужити!” У тренутку сам се уплашила да ћу завршити као неки антиквитет или као потпала за ватру, међутим старац ме пажљиво замотао у тканину и однио у своју радионицу. “Имала сам срећу”, помислих. Весели рибар не само да је рибарио већ је имао и скромну радионицу за прављење чамаца. Тамо ми је затегнуо и наштимао жице, поправио и лакирао гудало. На крају је провјерио звук и на моје велико задовољство одсвирао једну од мојих омиљених композиција. У том тренутку његово наборано лице је постало љепше, прозрачније и некако сјетно. Као да су се у њему пробудиле младалачке емоције. Напокон ме је запаковао у кутију коју је сам направио. “Биће пресретан кад је види!”, гласно је размишљао рибар и упутио се у село. Када је дошао пред трошну сеоску кућу, испред врата га је чекао босоноги дјечак плаве косе. Очито му је то био унук, слутећи по снажном загрљају и веселом повику: “Дједе, стигао си!” Дјечак је имао само дједа који се борио за њих обојицу, несебичном љубављу и риболовом који их је хранио. Дјед је знао за његову велику љубав – музику и снове да научи свирати. Дјечак је често маштао о предивној виолини, сјајној попут дијаманта на топлим зрацима прољећног сунца. Обично је од зелених и глатких травки правио усне хармонике, а остале инструменте од дрвећа из околних шума свога завичаја. Он никада није имао прави правцати инструмент, све до тог дана, када је његов стари дјед, у жељи да развесели свог унучића, из кутије извадио виолину. Био је тако сретан када је угледао тај чудновати инструмент да га је одмах узео у своје њежне ручице и почео свирати чаробну мелодију коју досад нико није чуо. Сеоски учитељ је сазнао за његов таленат и помогао му пославши га на приватне часове виолине у град. Његов труд је уродио плодом на првом такмичењу које му је донијело вриједну награду и прославило га међу многим музичарима. Али слава га није направила охолим и незахвалним. У знак захвалности у свом селу је изградио нову школу која по њему данас носи његово име. Дједа је учинио сретним нижући успјех за успјехом, тако да је старац своје посљедње године провео пратећи свог унука.

Тако сам ја, драго Прољеће, промијенивши живот једнога дјечака, наставила путовати, веселити људе и њихова срца испуњавати љубављу. Моја улога би била занемарива да из мојих жица нису излазиле најпознатије свјетске мелодије које се слушају и данас. Имена особа које су ме вратиле у живот нису важна, јер је само важно да сви који воле музику и старе вриједности, стварају нове мелодије које и њему и пажљивом слушаоцу доносе мир у души, вјеру у поновно рађање и вјечни живот.

Заувијек твоја пријатељица, Виолина!

У Мостару, 24.3.2014.




одабир писма

пратите нас и на:

градилиште уживо: