oбјављено: 20. 09. 2012.

„Шантићеве вечери поезије 2012”

SVP9_5698
„Шантићеве вечери поезије” баштине традицију дугу више од пола вијека. Све је почело давне хиљаду деветсто двадесет и пете, када су поводом годишњице смрти, и хиљаду деветсто тридесет и четврте, поводом десетогодишњице смрти Алексе Шантића– Српско пјевачко друштво „Гусле“ и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ у част пјесника по први пут организовали Велики сабор књижевника у Мостару. Након другог свјетског рата рад „Гусала“ и „Просвјете“ се забрањује, а сјећање на пјесника обиљежава се „Шантићевим вечерима поезије“, које се одржавају од 1969. године, под покровитељством града Мостара. Награда „Алекса Шантић“ установљена је годину дана раније, 1968. „Шантићеве вечери поезије“ се од 1992. до 2009, стицајем ратних околности, одржавају у Невесињу, да би се од 2009. поново вратиле у Мостар.

„Шантићеве вечери поезије 2012” одржане су у Мостару, од 7. до 15. септембра, у организацији СПКД „Просвјета” ГО Мостар, а под покровитељством Савјета министара БиХ. Већи дио програма „Шантићевих вечери поезије 2012” одржан је у велељепном амбијенту обновљеног Владичанског двора у Бранковцу. „Вечери” су званично отворене концертом дувачког квартета „Невски“ из Београда, чији је покровитељ Београдска филхармонија. Квартет „Невски” је угодно изненадио мостарску публику необичним извођењем класичног музичког репертоара. Њихов програм осмишљен је као музичко позориште, чијим се оригиналним сценским интерпретацијама разбијају устаљене форме карактеристичне за концерте класичне музике.

„Шантићеве вечери поезије 2012” настављене су 8. септембра – монодрамом „Ћоркан” Босанског народног позоришта Зеница, у режији и извођењу Хариса Бурине. Мостарска публика је сљедећег дана имала прилику да погледа изложбу „Штампарско-издавачка и књижарска дјелатност мостарских Срба од 1878. до 2012”, аутора Златка Сердаревића, те да присуствује промоцији његове књиге „Српске православне школе у Мостару“.

Посебну пажњу публике привукла је пројекција филма „Мој брат Алекса”. Филм је сниман на аутентичним локацијама у Мостару 1988. и 1989, режирао га је Александар Јевђевић, а лик Алексе Шантића утјеловио је глумац Бранислав Лечић, који се на крају пројекције, и сам видно потресен, поклонио мостарској публици.

Књижевно вече посвећено стогодишњици смрти Османа Ђикића уприличено је у холу Владичанског двора, а о Ђикићу је говорио потпредсједник СПКД „Порсвјета” Веселин Гатало. Посјетиоци су имали привилегију да погледају један од првих филмова снимљених у Мостару – снимак преноса земних остатака Османа Ђикића, али и да чују његове стихове у интерпретацији младих глумаца.

У склопу „Шантићевих вечери поезије 2012” представљено је и двојезично, чешко-српско издање збирке „Ми знамо судбу“ Алексе Шантића, чији је приређивач Стеван Тонтић, а издавач Удружење грађана „Лука Праг” из Чешке. О књизи су говорили уредник Стеван Тонтић и предсједник удружења Весо Ђорем. Промоцији је присуствовао и амбасадор Чешке Републике у БиХ Томаш Суњог, који је изразио задовољство због јачања културних спона између двије земље.

За све љубитеље поезије одржано је и вече савремених пјесника током којег су своју поезију говорили Винка Перишић Шаренац, Весна Капор, Зоран Вучић, Анес Оручевић, Берислав Јурић и Сретен Видаковић. Том приликом је књижевник Веселин Гатало промовисао књигу „Мехо Џегер – пјесник презрених и одбачених”.

„Шантићеве вечери поезије 2012” обиљежило је проглашење добитника и уручење књижевне награде „Алекса Шантић“, која се додјељује сваке треће године – посљедњи пут 2009, пјеснику Ђорђу Сладоју. Награда је уручена на завршној вечери, а стручни жири, на челу са Ђорђом Сладојем, награду је додијелио пјесникињи Дари Секулић – за цјелокупно пјесничко дјело. На завршној вечери промовисана је и нова књига пјесама Ђорђа Сладоја – „Златне олупине“, коју су представили Ранко Поповић и сам аутор, а атмосферу је употпунио наступ старије пјевачке групе СПД „Гусле”, која је пред мостарском публиком извела разноврстан репертоар.

О додјели награде „Алекса Шантић”

Жири за додјелу награде „Алекса Шантић” прегледао је књиге више од осамдесет пјесника који су се пријавили на конкурс за ово значајно признање. У ужи избор уврштено је десет, а у најужи три пјесника – Перо Зубац, Дара Секулић и Зоран Костић. Након пажљивог разматрања, жири је једногласно одлучио да се награда „Алекса Шантић” додијели пјесникињи Дари Секулић.

Из образложења жирија

[...] Своје прве стихове Дара Секулић је написала средином прошлог вијека, док је већина нашег женског свијета још похађала аналфабетске курсеве, а ове најновије пише у вријеме кад нико, осим ријетких ’зависника од риме’ за поезију не мари колико за маглу на Вележи. [...] Иако високо вреднована, ова би поезија остала недоречена у својим лирским апстракцијама да није дубински прожета болним искуством суочења са смрћу ближњих и свеколиким ужасом који су дјечије очи видјеле, а душа запамтила. Јер, Дара Секулић је од ’рода убијаних’, из ’братства нијемог кола’ за које цијелог живота тражи ријечи ’које су мртве прећутале’.

Овој пјесникињи је, дакле, дато да се свијету обраћа из позиције жртве, отуда у њеној поезији толико самилосног саживљавања са судбинама слабих и посрнулих, унесрећених, понижених и увријеђених. Могло би се казати, не само у овој свечаној прилици, да су многе Дарине пјесме заправо модерне, женске варијације Шантићевог стиха ’Мене све ране мога рода боле’. И заиста тај ’фантомски бол’ пулсира, час гласније, час сасвим тихо, у најбољим строфама ове пјесникиње. Њене пјесме су незаштићени свједоци крвавог и страшног двадесетог вијека, ’вијека вукодава’, како би један руски пјесник рекао. У њима се трагика личног искуства преплиће са колективном патњом, кошмарне слике сирочета удвајају се и претапају у натуралистичке призоре ’пошљедњег времена’. Том и таквом времену пјесникиња се одупире пјесмом – једином муницијом која јој је преостала [...].

Биографија Даре Секулић

Дара Секулић је рођена 1931. године у селу Кордунски Љесковац. До своје десете године живјела је у родној кући која је спаљена 1942. Након погибије родитеља боравила је по дјечијим домовима и ђачким интернатима. Гимназију је похађала у селу Рујевац на Банији, Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску, а Вишу школу за социјалне раднике завршила је у Сарајеву, гдје је живјела од 1953. године. Вријеме посљедњег рата провела је са троје унучади у избјеглиштву, а у свој стан у Сарајеву вратила се 2002. Објавила је књиге: „Одсањани дом”, „Грлом у јагоде”, „Горак конак”, „Блиско било”, „Лицем од земљице”, „Облик студи”, „Дух пустоши”, „Лицем према сунцу”, „Брат мој Тесла”, „Реч се игра” (пјесме за дјецу), „Ни велики ни мали”, „Камени кашаљ” и друге, те изабрана дјела у пет књига.

Заступљена је у бројним антологијама у земљи и свијету. Пјесме су јој превођене на многе језике. Између осталих, добила је „Змајеву награду“, награду „Саво Мркаљ”, „Кочићево перо” и многе друге.

Живи у Сарајеву.




одабир писма

пратите нас и на:

градилиште уживо: