oбјављено: 21. 02. 2012.

САБОРНА ЦРКВА (ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ) У МОСТАРУ

САБОРНА ЦРКВА (ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ) У МОСТАРУ

 Локација

      Саборна црква (Црква свете Тројице) у Мостару смјештена је на истакнутом мјесту које је доминирало градом, у дијелу града који се зове Перковина (Бранковац). Налазила се на источним падинама града, недалеко од старе православне цркве, испод брда Столац, на мјесту са изванредним визурама на мостарску котлину. 

 Историјат објекта

     Православна средина у Мостару осјетно се развила током 18. стољећа. Она је у то вријеме била највећа градска општина у Херцеговини, када је митрополит Аксентије Паликућа (1751- 1763) због укидања Пећке патријаршије од стране отоманске власти 1766. године, одлучио да митрополитску столицу привремено пренесе у Мостар и напусти манастир Дужи код Требиња гдје је до тада било сједиште. Посљедица укидања Пећке патријаршије била је замјена српских епископа владикама Грцима, такозваним фанариотима који су постављани од стране Цариградског Патријарха. Фанариотски владика Антим (1766-1772) је по одобрењу Патријаршије, а по обичају фанариотских владика да се везују за градске центре, коначно успоставио 1767. године средиште Митрополије у Мостару.

За културни напредак Мостара у том периоду, велики значај имала је изградња основне школе, затим отварање женске школе, изградња Саборне цркве, највеће православне цркве у Босни и Херцеговини, као и отварање српске грађанске школе (Ћоровић, 1933, стр. 69).

«Питање Перковине, великог винограда који је некада Али-паша заузео и око кога се послије његова слома водила расправа, ријешено је коначно 2. јуна 1862. године. Ријешио га је одлучно Омер-паша Латас. То мјесто били су изабрали мостарски православци као најпогодније за подизање своје нове цркве. У чаршији би тешко могли наћи толики простор за цркву. Постављена је у дио града већински насељено Србима, између двије школе, недалеко од старе цркве и близу митрополије. Мјесто на коме је изграђена црква доминирало је цијелом мостарском долином». (Ћоровић, 1933, стр. 70).

Први радови на изградњи нове цркве почели су 15. марта 1863. године. Саборну цркву у Мостару је почео градити мајстор Спасоје Вулић из Поповог Поља код Требиња. У његовом раду дошло је до неких омашки, па су се Мостарци тада обратили градитељу сарајевке Саборне цркве, мајстору Андрији Дамјанову Зографском, који је управо 1868.године завршио рад у Сарајеву (Шево, 2002, стр. 244). Главни мајстор за зидање цркве био је мајстор Андрија Дамјанов из Велеса(1). Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. стољећа. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији, Грчкој и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару (Филиповић, 1949, стр. 33).

Први покушај остваривања цјеловитих композиција разрађених у духу старих српских споменика, представљају храмови које је за потребе СПЦ-а подигао македонски неимар Андреја Дамјанов из Велеса (око 1813-1878) са сарадницима, у најпознијем периоду своје градитељске дјелатности, између 1850. и 1875. године.

Дошавши у Србију 1851. године, са богатим градитељским искуством стеченим на многобројним монументалним градским црквама у Турској, саграђеним у духу поствизантијске традиције, допуњеним појединим елементима стилова западноевропске провинијенције, Дамјанов је постао централна личност првог периода тражења српског стила. Његов рад на том пољу обиљежиће велики број монументалних градских цркава, на којим, као и у ранијем опусу, преовлеђују хетерогене стилске концепције, али сада изражене са наглашеним српсковизантијским карактером, историјској матици утврђеној на јасним узорима. (Кадијевић, 1997, стр. 14.).

Зидање мостарске цркве је ишло доста споро, због тога што је грађевина била огромна, а и новчана средства су брзо прешла првобитно предвиђену суму. Султан Абдул Азиз је даровао 100.000 гроша као свој прилог за грађење цркве. Највећи дио новчаних средстава дали су углавном Мостарци. Они који нису могли дати новац, својим радом на грађевини су то надокнађивали. Црква је била завршена у јесен 1873. године. Посвећена је празнику Св. Тројице, силаску Светог Духа на апостоле (Ћоровић,1933, стр. 70).

Црква је гранатирана 7-8. јуна 1992. године, а 15. јуна је срушен торањ и црква је запаљена. Мало послије тога, остали дијелови цркве су минирани (Милеуснић, 1994, стр. 80).

Опис објекта

 Саборна црква је оријентисана у смјеру исток -запад, гдје се улаз у објект налази на западној, а апсида на источној страни објекта. Вањске димензије цркве су: дужина 50,00 и ширина 26,00 м.

Саборна црква у Мостару имала је крстообразну основу. Централна купола почивала је на 4 слободна стуба. Простори над краковима крста били су надвишени полуобличастим сводовима.

Олтарски простор је био зидом одвојен од наоса, трочлан, споља правоугаоног облика. У њему су постојали отвори који воде у бочне просторе олтара. Централни дио олтара био је приближно двоструко шири од бочних простора, проскомидије и ђаконикона, те истурен у брод цркве у односу на њих. Над олтарским простором подигнуте су три куполе, од којих је средња била већег пречника и висине од купола над проскомидијом и ђакониконом. Припрата на западној страни била је правоугаоне издужене форме, надвишена са двије куполе, ослоњене на пиластре прислоњене уз западни, сјеверни, односно јужни зид, те два слободностојећа носача који дијеле припрату од наоса. Уз западну фасаду прислоњен је звоник ослоњен на сустав тетрапилона. На јужном и сјеверном зиду, у зони западног травеја, налазила су се два симетрично постављена улаза у храм. 

 Крстообразна форма основе огледа се у линији крова који чине два двосливна кровишта која се сијеку под правим углом. На сјецишту ова два крова уздиже се коцкасто постоље на којем се налази централна купола над наосом. Као завршеци кровова појављују се на све четири стране (запад, исток, југ, сјевер) фронтони, извијене овалне форме. Овим фронтонима се у зони крова још више потцртава крстообразност рјешења. На сваком фронтону налази се по један полукружним луком завршен прозор. Сви кровови и куполе били су прекривени бакреним лимом.

Подужним фасадама распоређено је по 7 прозора – пет у зонама наоса и по један у зони припрате и олтара. Сви прозори су уски и високи, завршени полукружним луком и сви су истих димензија. Прозори истог облика налазе се и на западној фасади, као и на источној страни грађевине – по један на олтару, проскомидији и ђаконикону. Прозори су имали жељезне оквире, били су једноставни и без декорација. Врата су била од тешког жељеза без декорација. За главни портал немамо података, али је портал бочних врата био веома богато декориран. Са лијеве и десне стране врата су се налазили стубови који су имали флорално декорисане капителе. Изнад врата се налазила камена греда, а на њој декорација са пиластрима и змајевима са стране. Изнад ове декорације је била мања камена греда, а на њој декорисани камени крст на постољу са исклесаним птицама на обје стране. Као и код осталих објеката овог типа у Херцеговини, грађевински материјал који је кориштен за зидање цркве је био камен.

Фасадни зидови читавог објекта цркве су били урађени од камена кречњака, миљевине и брече, а по памену је урађена фасада. Само су угаоне ивице цркве биле израђене од клесаног камена. Стијена на којој је црква саграђена је од камена вапненца, а вододерина – увала која је настала ерозијом, а која се налази десно од цркве, је од камена пјешчаника или таложника (бреча), тако да су се и једна и друга врста камена користиле за изградњу цркве.

Звоник је био квадратне основе димензија цца 8,50 x 8,50 м, висине око 50 м и био је грађен од камена. Био је грађен из више дијелова, с тим да су горњи дијелови звоника били мањих димензија, тако је задњи камени дио био димензија цца 7,5 x 7,5 м. На њему је била израђена дрвена кровна конструкција и пројекат те конструкције се налази у Архиву Херцеговине у Мостару. Овај пројект је израђен 1907.године, дакле послије изградње цркве, али се не зна датум када је рађена његова реконструкција. Кров звоника је био раскошно украшен, прекривен бакреним лимом црвене боје, која је сигурно долазила од врсте бакреног лима који је имао примјесе неке легуре. Задња кугла и крст су били позлаћени. Прозори на звонику су били жељезни са металним жалузинама.

Црквено двориште је било пространо и ограђено високим каменим зидом. Камени зид на јужној страни, према магистралном путу је био висине 8 -10 м, у зависности од пада терена. Зид на западној и сјеверној страни црквеног дворишта је нешто нижи, а на источној страни, гдје се налазила школа, била је жичана ограда.

Декоративну капију и ограду порте мостарске цркве саградио је у тридесетим годинама 20. стољећа велики поборник националног стила у српској архитектури, Момир Коруновић (Кадијевић, 1997, стр. 22). Главни улаз у двориште цркве се налазио на југозападној страни, и у двориште се улазило преко широког стубишта, са шест до седам стуба.  Капија је је била масивна са вратима од кованог жељеза икаменим стубовима са широким луком од камена и бетона са крстом на врху. Од те капије су водиле високе стубе на плато гдје се налазила црква. И сада се могу видјети остаци тог стубишта на локалитету цркве. Плато око цркве је био простран, а остали дио црквеног дворишта је био каскадно ријешен. На сјеверној страни дворишта се налазила и велика чатрња за воду. Читав локалитет Саборне цркве је био велики парк – шума са дугогодишњим растињем, које је ту било посађено кад је и црква била направљена. Стабла чемпреса су била велика, промјера 70 цм. Није остало ниједно од тих стабала, све је уништено приликом рушења цркве.

Немамо података о унутрашњем изгледу Саборне цркве, осим да су грчки фрескописци, брачни пар из Солуна, радили на осликавању стропа и купола цркве и то посљедних година прије рушења цркве било је осликано неких 80% површине. Црква у Мостару, по димензијама већа од сарајевске, представља особено и значајно остварење прелазног Дамјановљевог стила, занимљиво по његовом изузетном уклапању у херцеговачки градитељски амбијент, чиме је, као у Смедереву и Пироту, поновно показао суптилно поштовање духа мјеста и наслијеђа поднебља на коме гради. Градњу храма започео је неимар Спасоје Вулић 1863. године. Вулић је одредио концепт простора, са четири стуба у наосу, као и необично рјешење куполног састава (2+1+3) и локацију самосталног звоника на сјевероисточној страни. Дојам масивности и затворености доњих зона храма донекле је ублажен живописном градацијом горњих маса, примјеном барокних атика, пирамида и завршетака елевације, које кореспондирају са барокним мотивима на издвојеном звонику цркве. Овдје се запажа карактеристичан Дамјановљев манир равноправног наглашавања куполног мотива, кубичне масе храма и звоника. Куполе цркве су као у готичком и оријенталном градитељству завршене шиљастим мотивима, док су, слично романичком градитељству Приморја, отвори на цркви уски. У третману фасада претеже зидна маса над отвореним површинама. Под утицајем Приморја, необично за православне цркве, на вањским зидовима аплициран је богат пластични украс са фигуралним мотивима; бочни портали, конкавно изведени, посједују бујну пластичну декорацију, аплицирану око довратника и надвратника, као и посебне камене нише са ступовима и лучним отвором у лунетама (Кадијевић, 1997, стр. 22).

Дамјановљева црквена архитектура намијењена српским православним општинама, као и све што је подигао овај свестрани неимар са балканског југа, представља симбиозу неколико стилских и функционалних опредјељења. На њима су присутни елементи византијске и поствизантијске архитектуре (огледају се у општој силуети купола над наосом, рјешењу основе, примјени традиционалних тријемова), српско-византијског неимарства, као и елементи романике, готике, левантинског барока и исламског градитељства, употријебљени у декоративним завршецима елевације и обради подионих вијенаца, у мјешовитим конструкцијама и обрадама ентеријера, док су елементи западноевропског барока испољени, прије свега, у облицима и детаљима звоника (Кадијевић, 1997, стр. 23).

Ове грађевине остат ће упамћене по необичном еклектицизму и успјелој мјешавини стилских слојева, али и богатој инвенцији аутора, способног да одговори најразличитијим захтјевима наручилаца (Кадијевић, 1997, стр. 23).

У цркви је постојао дрвени, неокласицистички иконостас. Иконостас је најверојатније израдио Андрија Дамјанов.

Црква је у свом саставу до рушења имала вриједних икона.
Досадашња законска заштита 

Просторним планом Босне и Херцеговине из 1980. године ово добро није било евидентирано нити категорисано као културно-историјски споменик. Саборна црква у Мостару проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине Одлуком Комисије за очување националних споменика Босне и Херцеговине на сједници одржаној од 20. до 26. јануара 2004. године.

Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови 

Радови на реконструкцији Саборне цркве (цркве свете Тројице) у Мостару су у току.

Напомена: Текст преузет из Одлуке о проглашењу Саборне цркве (цркве св. Тројице) националним спомеником од стране Комисије за очување националних споменика Босне и
Херцеговине. 




одабир писма

пратите нас и на:

градилиште уживо: