oбјављено: 03. 02. 2010.

Свети Сава "Са Алексом" у Мостару

И као што је било најављено, поводом 86. година од упокојења пјесника Алексе Шантића, од 31. јануара до 2. фебруара 2010. године у Мостару је одржана тродневна свечана манифестација под називом „Са Алексом“ у организацији Друштва умјетника Мостар, Српске православне црквене општине Мостар, World Music Centra Мостар и Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва Гусле Мостар…

Тродневна манифестација је почела у недељу 31.јануара у 9 часова Светом Литургијом и поменом у Старој Цркви у Мостару, коју је служио протојереј – стврофор Радивоје Круљ уз саслужење јереја Данила Бора; након чега је одржан помен пјеснику на гробу Алексе Шантића на Српском православном гробљу у Бјелушинама. Истога дана у Светосавском дому у Бијелом Пољу са почетком у 12 часова отворена је изложба документарне грађе „Шантић парадигма суживота“ аутора Шемсудина Златка Сердаревића.
Поред Свете Литургије на Савиндан коју је служио свештеник Данило Боро уз саслужење ђакона Бранимира Боровчанина у Старој Цркви у Мостару, у 18 часова овог 31. јануара одржан је пригодан културно – умјетнички програм у част и спомен првог српског архиепископа и просветитеља Светог Саве „Светосавска бесједа“ у Луткарском позоришту у Бранковцу. У њој су учествовали СПКУД Гусле Мостар и ОМШ Свети Роман Мелод Невесиње. А овогодишњу светосавску бесједу је бесједио архимандрит Данило (Павловић), игуман житомислићки:

Пута који уводи у живот (вјечни), наставник и првопрестолник и учитељ био си Светитељу Саво.
Овако пјевамо у тропару спеваном у част Светог Саве првог Aрхиепископа Српског. У животу сваког човјека, поред родитеља који су први васпитачи, значајно мјесто заузима учитељ, онај који дијете учи писмености, који му даје прва основна знања, али га учи и реду, поретку и култури. Сваки човјек памти свога учитеља, а још ако је био добар памти га са љубављу и са радошћу га се сјећа. Тако човјек појединац, а када је у питању црквени учитељ, када је у питању народни просветитељ, онда га се сви саборно сјећамо и прослављамо. Христос који је Син Божји и Блистање славе Очеве први је и једини Учитељ. Он је тај Који је ниспослао Светог и Свемоћног Духа Светог, који просвећује и освећује сваког човјека на своје Свете Апостоле, ови на Цркву кроз свештенство и Свете тајне до дана данашњег, те сва Црква божја Једним Духом дише. То је, континуитет, непрекидност, то је предање. Свети Отац Сава није ништа друго радио када је нас, српски народ, породио Духом Светим и као дрвеће маслиново у Рају насадио, него је најпре себе а онда сву повјерену му паству укомпоновао у ово непрекидно апостолско предање Цркве којој је Христос глава. Свети Сава, дакле, прво је себе освештао.
Свети Сава, наш отац и просветитељ, родио се као треће мушко дијете српског владара Стефана Немање и супруге му Ане у Старом Расу 1175. године и крштен именом Растко. Као дијете добио је засигурно најбоље образовање и васпитање онога времена, а биографи га описују као изузетно даровито и зрело дијете за свој узраст. Са својих 15 година добија на управу ову нашу Хумску земљу, али већ са седамнаест година Растко Немањић доноси судбоносну одлуку за њега најприје, а потом и за читава поколења и за сваког од нас из српског народа. Истина је у томе да је младић Растко у својој седамнаестој години свим својим срцем, свим својим бићем и младалачком енергијом, осјетио Божји и призив и одазвао му се свом својом чистом чедном љубављу. Одлази кришом на Свету Гору Атонску и тамо прима монашки постриг, даје монашке завјете и добија име Сава. Монашки завјети састоје се у цјеломудреном тјелесном уздржању, сиромаштву (никаквом себи стицању) и послушности. Ово све, дакле, може само онај који Христа воли изнад свега и више од себе самог. Савини биографи такође свједоче да је предњачио у аскези, уздржању, посту и молитви, а да то није само лијепа књижевност него пука истина ми им вјерујемо јер видимо огромне дарове на овом светом човјеку. Знамо да Бог изобилно дарује сваког човјека а како ли тек онога који га љуби свим животом својим.
То је његов добар почетак, замах из кога се развијају сви потоњи Савини подухвати. Код њега убрзо на Свету Гору долази његов отац Стефан Немања, који је на годину прије заједно са својом супругом Аном такође примио монаштво. И ево, као што њихов син младост и чистоту, ови старост и мудрост приносе Христу који је исти и јуче и данас и у вјекове. Стефан, дакле, као Симеон долази сину и тада почиње њихово значајно дјело подизање Манастира Хиландара, у породици Светогорских манастира, мјесто подвизавања српских монаха. Колики је значај овог црквено-образовног центра за сав потоњи ток Цркве код Срба немогуће је изрећи. Након смрти светог старца Симеона, Савиног оца, навршава се пуноћа времена да Свети Сава изађе из Свете Горе, из њему тако драге и већ уобичајене атмосфере молитвеног тиховања. Знао је Свети Сава, као што знају сви Богољубиви људи, да се љубав према Богу пројављује искључиво кроз љубав према човјеку. Поставивши добар почетак Свети Сава долази у Србију да проповједа оно што је подвигом искусио, да проноси Благовијест Светог Јеванђеља којом је најприје себе просвијетлио, да мири завађене истинским Христовим миром којим је најприје и најдубље себе смирио. Зато што је велику љубав имао и кроз жртву показао, Христос га је великим даровима обдарио па све што је говорио и нас учио својим је животом најдубље посвједочио.
И најзначајније – Када је многа добра учинио подижући Манастире и цркве, подучавајући народ, посредујући међу браћом, међу царевима и велможама, у Црквеној дипломатији између Рима и Цариграда, Сава се одлучује на пдухват задобијања аутокефалности Српској Цркви. Најприје одлази у Хиландар а потом 1219. у Никеју гдје су га дочекали Цар Теодор 1. Ласкарис и Патријарх Манојло (избјегли из Цариграда у Никеју). Сава је ту у Никеји добио двије значајне ствари, хиротонију за епископа и аутокефалност српској цркви. Није било лако да се све ово издејствује али и једно и друго учињено је захваљујући првенствено великом угледу и дару дипломатије које је Свети Сава имао. Аутекофалност (самосталност) Цркве коју је он стекао никако не треба схватати као вид осамостаљивања и деобе већ пунијег и организованијег учествовања у васељенском организму пуноће Православне Цркве. Свети је препознао потенцијал и зрелост српског народа, да има свој језик, писмо, препознатљиву и особену културу те да такав може да да допринос Црквеном јединству. По повратку из Никеје оснива једанаест епархија од којих и нашу Хумску са сједиштем у граду Стону на Пељешцу. Три године прије смрти Свети Сава одлази у мировину остављајући наследника на трону,Светог Арсенија Сремца. Умире у Бугарском граду Трнову 12 јануара 1237. након другог поклоничког путовања у Свету Земљу. Нико после њега у нашем народу није имао такав ауторитет као што га је он имао. Заиста као прави отац и учитељ и истински путеводитељ.
Када је пред крај 15 вијека, Синан Паша желео да се освети побуњеним херцеговачким и банатским србима ударио им је у највећу светињу са жељом да нанесе највећи бол. На Врачару надомак Београда запалио је мошти Светог Саве. Али како пјевамо у светосавској химни никада није спалио славу нити спомен Савин.
Данас и ми скромно али пуног срца не радимо ништа друго него чинимо спомен и славу Светитеља Саве, овдје у његовој хумској земљи и епархији, у њеном столном граду Мостару. Спомињући се њега спомињемо све оно што је никло из Савиног путеводитељства а изникла је богата српска култура. Српска култура пак, само када је ослоњена на Христовом-Савином путеводитељству она је истинита, аутентична и увијек обогаћивана. Многи су Савини наследници, од најранијих па све до наших дана. Херцеговачки срби свјесни свога идентитета хришћанског, православног, светосавски српског били су одувијек спремни да то посвједоче својом крвљу. Многи мостарски срби су такође истински наследници Светог Саве. Митрополити, свештеници, монаси, али и историчари, књижевници, пјесници. Једног од њих такође спомињемо данас на осамдесет шесту годишњицу његовог упокојења, мостарског пјесника Алексу Шантића. И он је аутентични наследник Светог Саве, истински хришћанин, па он нам је кроз стихове поручио да је наш пут, пут Богочовјека.
Тим путем, који је освједочен Савиним животом и ријечима великога пјесника, увијек треба да ходимо, храбро,са радошћу, непоколебљиво, упркос свим недаћама које ће нас на том путу Истине засигурно сретати. Јер тај пут, пут Истине, пут Богочовјека никада није био лак, нити ће икада бити. Напротив, тај пут је трновит и, по ријечима Господа Исуса Христа, ” узак” (Мат.7,14), али то је једини пут ”што води у живот”(Мат.7,14) и зато нам је на крају тог тешког и мукотрпног пута, који је у ствари живот свакога од нас, обећано и чека нас Царство Божије и вијенац славе којим је Свемогући и Многомилостиви Господ окитио и овога великог човјека и свог великог Светитеља.

Друге вечери је у 19:30 у Клубу Алекса Мостар са гледишта књижевне критике о Алекси Шантићу говорио је мр Момчило Голијанин.
Последња вече манифестације – „86 година са Алексом“ завршила се спектакуларним програмом. После уводног обраћања господина Златка Сердаревића у режији World music centra осмишљен је програм пун емотивног набоја. Програм је имао одличну динамику која се прељевала са једне сцене на другу. У улози приповедача одлично се снашла новинарка Гордана Шимовић. Јак уметнички утисак изврсном интерпетацијом Шантићевих стихова свакако су оставили глумац Хрватског народног позоришта Роберт Пехар и глумица Маја Кнезовић Ласић. Са њима у корак ишла је и врло млада рецитаторка Ивана Комлен, из рецитаторске секције СПКУД Гусле Мостар. Посебан печат су дали музички уметници мр Александар Стојановић, мр Александра Трајковић и проф Биљана Ђорић изводећи у ноте преточене пјесме Алексе Шантића: Емина, Ко т’ покида са грла ђердане, Што те нема и Прољеће, те наступ младог мостарског музичара Санела Марића Маре, који је на свом албуму Ваздух урадио и двије пЈесме ОД Шантића, Муза и Не вјеруј, у чијој интерпретацији су учествовале Ајла Бехрам и Ања Рикало. Специјална гошћа Еминина праунука Алма Феровић, због прехладе није била у прилици да присуствује. Изваредан је утисак пред крај оставила пјесма Заборавимо коју је започела Александра Савић, а коју су прихватили Роберт, Маја, Гордана, Ивана и мостарски парох Радивоје Круљ који је из публике говорио стихове:

Посијмо семе, а да здраво буде,
И бог ће свога благослова дати,
И једног дана свијех ће нас звати
Да златном жетвом награди нам труде.

„ Ова тродневна манифестација са свим организаторима и учесницима програма је доказ да је Шантић далеко од политике и новца. “ истакла је Александра Савић, директорица World music centra и закључила: „Све заједно једне другима привукла нас је љубав, традиција и поштовање које нам је у аманет оставио велики пјесник и јос већи човјек. Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дјело колико Алекса Шантић. Шантић је у нашој књижевности био оно чисто, непрекаљено дијете. У својим пјесмама био је пун њежности и топлине, па чак и кад је стиховима пријетио непријатељу. Његове пјесме нудиле су наивност и чистоту и кад се утапао у љубавним отровима. Некад је неко написао: Цијелог живота овај пјесник остаде без смисла да постоје зли људи и дивље животиње. Овај програм, у Шантићевом духу, уједно је и позив на љубав, опрост и суживот у нашем Мостару, јер ми Мостарци ДРУГОГ ГРАДА НЕМАМО! ”

A за крај испред СПКУД Гусле присутнима се обратио отац Данило Боро ријечима:
Није случајно ова тродневна манифестација названа „Са Алексом“ јер нам није било у циљу пукo подсијећање и одавање почасти пјеснику – могла се онда звати „Без Алексе.“ Не. Ми у Мостару осјећамо живо присуство Алексе Шантића. Његовога лика. Његовог дјела. Око Алексе смо се и окупили. Алекса нас је све сабрао.
Алекса се није устручавао да обраћајући се музи као оличењу вјечне надахнутости пјесника и умјетост подигне скоро на пиједестал божанства. А уствари позива умјетност да служи духу и духовности, човјеку и човјечности. При том користи слику из свог православног црквеног искуства живота, па каже:

„Горе нам плачу … Јауци су чести …
Устај и црну одежде обуци;
Свијетли путир понеси у руци
И крепком вјером мој народ причести!“

Није ништа мање познато и његово родољубље кроз које њега све „ране рода свога боле“ и да „тамо гдје је српска душа која, тамо је“ каже: „мени отаџбина моја. Мој дом и моје рођено огњиште.“
Никад се не одричући сопственог идентитета из кога он и израста и као човјек и као пјесник, Алекса је исто тако отворен за пријатељски радостан сусрет са сваким. Алекса је и онда сабирао око себе све људе добре воље. Алекса је био отворен – како за своje, исто тако искрено и топло и за другe и другачије. Зато Алекса јесте препознат као парадигма – суживотa и због своје поезије један од вечно живих симбола Мостара. Слава Богу што нам је дао Алексу. Алекси хвала! Још једном хвала и свима вама!“

Управа СПЦО Мостар




одабир писма

пратите нас и на:

градилиште уживо: